image1 image2 image3

Teatarska kritika za predstavu "Brašno u venama": Drama susreta

Brasno U Venama Foto Velija Hasanbegovic
Fotografija: Velija Hasanbegović

Teatarska kritika za predstavu "Brašno u venama": Drama susreta


U komadu igraju Admir Glamočak, Selma Alispahić, Miki Trifunov, Kaća Dorić, Izudin Bajrović i Jasenko Pašić - igraju spontano, autentično. Igraju u potpunosti iz njih samih. Scena je sa sve četiri strane okružena publikom, kao što je Sarajevo sa svih strana okruženo brdima - tako se i ova predstava igra u gradu u kotlini. Štiks nigde ne pominje ime grada, ali to predstavi ne smeta - ona svakako sva drhti od Sarajeva u osetljivosti i spontanosti. Tačno s moje desne strane je sto, deo scenografije na kojem su tanjiri, escajg i hrana. Sve se dešava u jednoj večeri odnosno noći, za jednim dugačkim stolom, za kojim sede živi, a tu su i prazne stolice ostavljene za one koji nisu sa nama, ačije je prisustvo, opet, toliko snažno. Susret, nakon 20 godina posle rata. Otac i majka (Miki Trifunov i Kaća Dorić) dočekuju sina Vladimira, snahu Helenu i unuka Davida koji su ratom otišli u Ameriku i vraćaju se nakon 20 godina da ponovo počnu život u Sarajevu (David je zapravo rođen tamo). Doći će i drugi brat Igor, pozvan, ali neočekivan – Admir Glamočak ga igra tako da vam je od samog početka jasan.Čovek koji traži metak svuda po svetu – postaje ratni reporter – čiji se život dešava negde između svetova, koji mir ni ne traži osim na prvim linijama vatre. Jedna od praznih stolica je i za trećeg najmlađeg brata Borisa koji je poginuo tokom rata. "Prošlost je kao bumerang", kaže pisac drame Igor Štiks, "uvijek se vraća. Moramo naučiti uhvatiti taj bumerang prije nego nas ponovo povrijedi, ne da bismo ga odbacili i zaboravili, već da bismo spriječili da nam osakati budućnost". 

Scenografija potpuno svedena - samo dugački sto i stolice. U jednom uglu (bilo je to tačno s moje desne strane) neka vrsta kuhinje – mali sto sa kojeg se donosi escajg i servis – postavlja se sto i na njega iznosi večera. Od početka je atmosfera napeta toliko da i publika teško diše. Niko nije lišen pritiska u plućima. Miki Trifunov igra Klimenta, oca – sumanut i bučan na momente, a opet toliko poznat, koji naprasitošću pokazuje saosećajnost koju ima prema živim sinovima i onom koji to više nije, Kaća Dorić kao majka - vrlo pristojna i jasna u nameri da ne pokaže koliko brine. A vi to svejedno vidite. Izvrsna Selma Alispahić koja svoju Helenu do kraja brani - ženu koja je birala između dva brata i spletom okolnosti izabrala onog koji manje voli, a koji pruža sigurnost i otišla u Ameriku, sa svom gladi unutar sebe koja traži da bude nahranjena. Izudin Bajrović kao Vladimir - naizgled odsutan, sa sopstvenim alama koje Amerika nije odstranila. Na posletku, Jasenko Pašić koji Davida i – igra tako da vas u publici vrati u sopstveni pubertet – koji je svaki – bolan i preosetljiv u želji da se stekne nezavisnost, a opet da se ima podrška. Kako kaže dramaturginja Dubravka Zrnčić Kulenović, "ne znam više gdje oni glumački oblikuju lik, a gdje otkrivaju sebe", David je prema mom osećaju zapravo jedini koji ima mogućnost da se zaista izvuče. Kada se kosturi zakopaju, a on sam sebi pruži šansu za život – poput zmije koja skida svlak.

Liješeviću i Štiksu je ovo druga saradnja, prva je bila Elijahova stolica koja je svoju sarajevsku premijeru imala sedam godina ranije na MESS-u. Tada mi nakon predstave Svetozar Cvetković govori da je to predstava u kojoj glumac ne oseća vreme sporim već ga pokreće napred i zna da ne treba mnogo napora uložiti u igru, nego igrati intimno, lično i ispovesno. Taj način igre prisutan je i u ovoj predstavi. A stvari se očigledno slažu – krug po krug. 

Liješević, kada govorimo o rediteljskom postupku, složenu priču govori   lako, jednostavno, kroz jednostavnost postupka vi ulazite u jedan složen svet koji funcioniše na toliko nevidljivih razina. 
Uključivanje gledaoca je odlučno, ali veoma pažljivo. Zato je opasan. E sad, svaki od glumaca kako stoji u programu predstave, sve vreme je stvarao kontekst lika koji igra. No, to je uobičajen rediteljski postupak danas. Ono što je vredno, posebno u Liješevićevom radu jeste što učini da glumci poniru u svoje likove, što stvara doživljaj u koji zajedno sa glumcima ponirete i vi.  Kao eksperiment kojeg se malo plašite, ali imate poverenja da se prepustite, Brašno u venama nudi katarzu – ta je predstava ponovno suočenje s traumom koje ispunjava svoju svrhu. Ponovni prolazak kroz traumu, ovoga puta duboko svesno ima za cilj da oslobodi sputanu energiju, energiju koja je bila zarobljena u traumi i da ona oslobođena prokrči put za dalje. Oslobađanje energije omogućava da iz sopstvenih korena crpimo s(n)agu. Na kraju imate četiri strašne replike od kojih se ledi krv u žilama. Dok sedite u publici, vas te replike oslobađaju, pluća su slobodna, disanje uspostavlja normalan ritam i paradoksalno, mene je obuzelo ono što istočnjaci nazivaju okeansko osećanje celovitosti, u jednakoj meri jedno ste sa sobom i sa svetom. 

Nihad Kreševljaković, direktor SARTR-a, kaže da taj teatar ima za cilj da budi empatiju, u tom slučaju strela je tačno pogodila metu.

Zašto smatram ovo pozorište dragocenim? Zato što isceljuje i vraća čoveka sebi samom, jer se ništa ne može porediti s intenzivnim doživljajem koji je kadar da vam razbistri sliku.

Ili, kako reče Boris Liješević, nekih godina ranije - Tajna najvećih majstora je u prisustvu. To daje snagu i autentičnost. Upravo tako.

Nataša Gvozdenović
kritika predstave "Brašno u venama"
SARTR, 7.10.2015.

International Theater Festival
MESS - Scene MESS
Maršala Tita 54/I, 71000 Sarajevo
Bosnia and Herzegovina
Tel: + 387 33 200 392
Fax: + 387 33 211 972
Email: mess@mess.ba
www.mess.ba

Facebook Twitter YouTube
Instagram ISSUU Location

Internacionalni teatarski festival
MESS - Scena MESS

Maršala Tita 54/I, 71000 Sarajevo
Bosna i Hercegovina
Tel: + 387 33 200 392
Fax: + 387 33 211 972
Email: mess@mess.ba
www.mess.ba